Akademija Oxford

Subota je uveče i poprilično je kasno. Sat je uveliko otkucao svoje za ovaj dan i užurbano grabi ka novom.

Poželela sam te večeras.

Onako jako, kako se najskrivenije želje iščekuju.
Da me grliš dok ti ležim na ramenu.
Da me češkaš po leđima.
Da jutro dočekamo zajedno.

Subota je uveče i poprilično je kasno. Sat je uveliko otkucao svoje za ovaj dan i užurbano grabi ka novom. A ja ne mogu. Noćas mi se ne spava. Sedim u sobi po čijim zidovima plešu senke obrisa koje prolaze ulicom. Gledam ih i razmišljam kako se kažu, kome se kažu želje? Kome se to kaže kad potajno nešto želiš, a taj neko se ne pojavljuje? Kome da se obratiš onda kad duša u noći zaboli?

Poželela sam te večeras da mi budeš tu. Samo da ćutimo. Kad se duša raspada na hiljade delića i svaki padne na tlo toliko jako da zaboli tišina. Zaboli hladnoća tvog glasa preko telefona. Zaboli distanca u glasu.

Ne brini, kažem sebi. Biće sve u redu. Dovoljno je samo jako da želiš. Ali kada se to što jako želiš konačno ostvari, znam da sam uzalud želela. Jer dugo čekanje zna da ubije želju.

A čekala sam te večeras. I poželela te.


poželeti noć

Komentari (0)

Ostavite komentar