Plašim se. Moj dah je isprekidano roptanje kukavice koja strepi od života. Šta je uopšte stvarnost?! Do sad je nisam živela.
Bio je to oblak gust i neprobojan, obojen dugom i maštarijama nepomičnog kvazi-invalida koji ne vidi ispod sebe. Ispod tog gustog oblaka, zemlja se samo nazire. A sve vreme mislim da postojim, da sam deo tog čudnog sveta gde je sve moguće. Mislim tako da ima mesta i za nekog poput mene ko ne voli bankovne račune, ni navigaciju, ni mirnu kuću sa baštom. A gde bih živela, na blaku?! Ništa tu nije obojeno umetnošću, ni ludilom genija, jer ja sam kukavica. Beg od odgovornosti i stvarnog života. Živela bih čitav vek na oblaku.
Odjednom poče da se razbistrava vidik i boja poče da se topi kao popodnevna slatka dremka u koju bežiš, ali ne žeiliš zapravo tu da ostaneš. Zaustavila sam vreme, čekajući da vidim šta sledi, ni neznajući da sutra neće doći samo. Da li sam sebe precenila? Nije mnome zavladala ta pošast modernog društva, anksioznost? Ne,ne bojim se da kažem da nešto neću ili da idem u prodavnicu. Moj problem je što bih nešto veliko, nešto graciozno, sjajno, nešto nesvakidašnje. Zvidim ljudima koji su to „nešto“ našli, a ja čak ne znam ni koje zanimanje da izaberem, pa se pitam po celu noć, da li će konačno, to pravo zanimanje, izabrati mene. Ne želim da završim u moru mediokriteta sa osrednjim životom koji nisam želela. Moj san nije skladna porodica, ni miran život sa dovoljno para. Neko će reći da sam razmažena i kapriciozna, ali moja majka ima bolju definiciju- na oblaku mašte i dima.
Moj san je uvek tu, na dohvat ruke, osećam njegov miris, ne da mi da spavam, ali nikada, baš nikada do sada, nisam ni naslutila šta je to. Da li svi ljudi osećau ovo?
Lutala sam svuda, po ljudskim dušama i po tuđini, rastrgla svoju da se nađem. Šta sam dobila? Hoću li protraćiti godine na maštanje ni o čemu, svoje vredne sate baciti kroz prozor, tamo gde uporno tražim, a ne nalazim ništa. Volela bih da ništa ne shvatam, ni ljudsku tugu, ni glad, ni očaj za drugim bićem, da ustajem svakog dana, ljubim nečije usne, i odlazim da radim nešto za druge ljude, sa smeškom na licu, jer imam za omiljeni parfem, jer me kod kuće čeka on i kafa i sa prijateljima. To mi je bljutavo, a šta nije?! Pronaći srž, čeznuti za njom tom silinom da odbaciš sebe, da usne grizeš dok ne prokrvave, da plešeš sama u mraku sobe, da plačeš što ne znaš ko si. Da nikad ne završiš potragu. Jer ne postoji ta tačka do koje treba da stignemo i da onda prestane naše biće da se munjevito menja. Ne, potraga mora da traje, zauvek.
Ko si ti, osim nečije ćerke, sestre, majke, ljubavnice?
Ko si ti kao duša za sebe? Za šta živiš, za šta se boriš?
strah ko si ti stvarnost