Magla iznad kotline, koja bojažljivo pokazuje fragmente modrog jezera je uzbudila zrikavce. Pretpostavljam da su zato noćas tako tako snažno upregli sve svoje glasovne sposobnosti. Zbog magle.
Ona postaje sve duža i šira, sve gušća, ali ne obavija okone strme livade i šume. Graciozno se prevlači preko jezera , kao da se ispružila da se malo protegne i pluta. Poneka razbacana kuća po naherenim grebenima gusto obraslim tamnom šumom. Život u gradu na mestu gde je verovatno kraj sveta zamišljam surovim. Kada se između isklesanih stena, viših nego što se može zamisliti, nabiju smetovi snega, kada drveće poklekne pod teretom ledene lavine, a jezera ostanu nepomična, okovana i zamrznuta, život je verovatno težak, al ii jednostavan. Nema mnogo toga što možete da radite. Magistrala možda funkcioniše. Ipak, ova priroda koja vas tera da plutate poput magle iznad jezera, glasovi koji se odbijaju od brda i vazduh koji miriše na biljke, svakako nude nešto novo, nama, stanovnicima uzburkanih i prljavih gradova. Lakoću postojanja. Iz te surovosti prirode proističe neka bezbrižnost. Oštar i hladan vetar briše svaku nelagodu pod kojom ste kičmu savijali, svaku učmalost zbog koje niste disali punim plućima, svaku komplikaciju koju ste besomučno razrađivali u glavi. Oni piju, oni vole, oni se zacenjuju od smeha. Život je ponekad najživlji i najpuniji u samom grotlu prirode, na neiskavrenim i nekultivisanim obroncima gde nema Bog zna čega ljudskog, osim samih ljudi. Život ovde vraća smisao. Želim da ostanem, makar još malo. Ali ne mogu, čeka me moj posao koji me toliko iscrpljuje, popravke u stanu, neki rođendani dragih ljudi, moja svakodnevica.
Čovek je nekako uspeo da napravi uslove koji mu isisavaju život.
grotlo prirode smisao života svakodnevica čovek