Akademija Oxford

Kada ste se zapitali poslednji put – da li sam srećan?

O Sreći se Ćuti

Prethodne noći, osetila sam da mi se mraz uvukao, onako polako i nečujno, pod kožu. Znam taj osećaj. Osećaj dok ti jeza prolazi telom i uliva strah. Bez razloga. Onaj mraz koji te tera da zadrhtiš pred onim ko ti je u život ušao nenadano i zadržao se tu sasvim slučajno.

Prvi put sam, posle dugo vremena sebi postavila pitanje s početka. I onda kada sam ga sebi postavila, mraz se uvukao pod jorgan i počeo da mi para kožu. Da pravi plitke posekotine tankim oštricama tek koliko da me podseti da se ne zalećem previše.

Uzdahnula sam duboko. U tom uzdahu osetila se sva teskoba neizgovorenih reči, nedorečenih emocija, onih koje hoću, a ne znam da pokažem. I želela sam da kažem. Ali sam se uplašila, i povukla. Po ko zna koji put podigla zid oko sebe i zatvorila oči. Pustila samo da toplina njegovog zagrljaja ubije stud koju je taj mraz sa sobom nosio.

Da li sam srećna? Da, jesam. Da li me je strah? Jeste. Strah me je da tu sreću ne odnese prvi jači vetar, da me oluja ne polomi po ko zna koji put u hiljade sićušnih delova.

I zato ćutim. Jer o sreći se ćuti, a o ljubavi sanja u dvoje.

Sanjamo zajedno. I ćutimo.


sreća strah san ćutanje

Komentari (0)

Ostavite komentar