Retki su ovakvi dani, kada me stisne sa svih strana i kada bih najradije da prođe dan, da svane novo jutro.
Skupi se tako na duši, pa bude teška zbog nekog tereta, ni sama ne znam kog, a svaki uzdah čini je još težom. I dođe mi tako da se isplačem, da vrištim na sav glas. A ćutim.
Ne, nemoj da te zovem. Dođi. Kad osetiš tugu u mom glasu koji te laže da je sve u redu. Dođi, iako znaš da bih najradije dušu isplakala od sve muke i teških dana koji su se skupili. Samo nemoj da me pustiš da ti kažem da je sve u redu i da osmehom prikrijem tešku tišinu koja me pritska.
Moje tišine vrište najglasnije. Glas me izdaje, a osmeh se trudi da ga prikrije. Saučesnik u zločinu. Dođi na zagrljaj. Pruži mi ruku kad ti kažem da mogu sama, jer ne, ne mogu. Želim da ti i tada, ćutanjem, pokažem beskrajnu ljubav.
Dođi da ćutimo zajedno, da u tišini razumemo jedno drugo. Jer znam da ćeš moju tišinu razumeti bolje nego bilo ko i zato, ne, ne želim da ti pričam. Samo želim da budeš tu. Izmami mi osmeh na lice jednim pogledom, pusti da moji demoni večeras plešu u tvom mraku. Upaliće svetlo kada ples u tami bude ispraćen poslednjim nečujnim razgovorom naših duša.
Dođi na zagrljaj. Jedan zagrljaj će rešiti sve.