Akademija Oxford

Ne, ovo nije još jedna priča o tome kako da uspešno odgajate biljku i koja će vam uneti radost u život. Ovo je onaj tekst koji treba da pročitate kada ste loše volje ili jednostavno neraspoloženi.

Danas sam kaktus. I to je u redu.

I ne, napolju nije vrućina, oko mene nije pesak (jer u takvim uslovima kaktus uspeva), ali sam ja danas kaktus. Mrzovoljno iz kreveta gledam onu saksiju u kojoj mirno pozira na prozoru, ne gleda on mene. Znam, toplo mu je i zato se raduje svakom zraku sunca koji uhvati. Danas se nešto ne slažemo. Kaktus ponosno okrenut ka Suncu, ja bodljikava.

Probudim se takva, i on vidi da nešto nije u redu. Ne pričamo puno, zna šta mi je u glavi – pogledom sam mu rekla „Samo me pusti“, što i čini. Važno je imati nekog ko vas razume, čak i kada ne pričate. Kada oboje razumete da svako ima svoje dane u kojima je bodljikavi kaktus. I to je u redu.

Ustaje, tihim korakom odlazi nekuda, dok ja zarivam glavu duboko u jastuk. U glavi košnica, milion pitanja. Previše razmišljam, znam, trčim pred rudu, tražim odgovore na pitanja koja nisu postavljena, rešenja na probleme koji se nisu pojavili. I onda se zapitam, zašto to radim?

Na stolu me čeka topla kafa, stan je prazan, ispod šoljice poruka „Ti si moj najlepši osmeh!“.  Otišao je pre nego što sam ustala, ali je izmamio osmeh ovom kaktusu jutros. Dok čitam poruku, presečem put rojevima pčela koje su se u glavi nastanile i usmerim ih ka poljani punoj cveća. Na trenutak zažmurim i prepustim se samoći i tišini. Kad otvorim oči, ispred mene stoji On noseći u ruci mali buket tek ubranih ljubičica. Tek toliko da danas ne budem kaktus.

Ali i to je u redu.


kaktus saksija mrzovoljan

Komentari (0)

Ostavite komentar